Olovka i igla

Aleksandar Zograf i Gordana Basta
31. januar – 10 februar 2006.


Aleksandar Zograf (pravim imenom i prezimenom: Saša Rakezić) je sredinom osamdesetih počeo da objavljuje stripove u domaćim časopisima kao što su NON i Ritam. Tokom devedesetih postaje aktivan na inostranoj sceni – u Americi sarađuje sa časopisima Weirdo (urednik: Robert Crumb), The Comics Journal, Zero Zero, Rare Bit Fiends, Buzzard, i drugi. Jedna od najznačajnijih američkih nezavisnih izdavačkih kuća, Fantagraphics Books, objavila je nekoliko Zografovih kolekcija stripova, nakon čega su usledila i izdanja u Velikoj Britaniji, Italiji, Španiji, Nemačkoj, Francuskoj ( za izdavača L’Association) i dva naslova u Srbiji (Okean iznenađenja i Mesec i ognjeno srce). Počev od 2003., stripovi Aleksandra Zografa redovno izlaze u beogradskom nedeljniku Vreme, a nedavno se kolekcija ovih stripova (pod nazivom Tušta i tma) pojavila kao prvo strip izdanje u katalogu najvećeg hrvatskog izdavača VBZ.
Pored objavljivanja knjiga stripova i redovnih priloga u listu Vreme, ovaj autor je ostao veran objavljivanju samostalnih publikacija (Hypnagogic Review, sa crtežima nastalim prema vizijama iz polusna), i fanzina (Kuhinja, izdanje strip radionice koju je sam pokrenuo), a takođe su prema njegovim crtežima kreirane majice (kako u zemlji tako i u Italiji, SAD i Brazilu, gde je štampana čitava serija).
Na izložbama poslednjih godina, Zograf uključuje i radove svoje supruge, Gordane Baste, koja – pored što povremeno piše scenarija za njegove stripove, takođe kreira vezove zasnovane prema Zografovim crtežima. Ovako nastale “kuvarice” (kako su nekada nazivani ovi primeri kuhinjske uradi-sam umetnosti) bile su predstavljene na nekoliko izložbi kod nas i u svetu – od Zografove samostalne izlozbe u galerijama Liquid Ad Store u Minhenu i Mondo Bizzarro u Rimu, do festivala autorskog stripa GRRR! u Pančevu i pozorišnog festivala u Užicu.

————-

«Postoji više različitih “linija” kojima se bavim u svom radu na stripu… ponekad se bavim prepričavanjem snova. Drugi put je moj pristup skoro novinarski. A neki od mojih radova mogu zaista više da liče na ono što biste očekivali od književnog rada, nego od strip storije. Već i sam “ispovedni” ton mnogih od mojih priča podseća na postupak književnika koji progovara kroz vlastito iskustvo. Teško je zamisliti tako nešto u većini popularnih strip storija – zamislite da se Bonelli ili neko od crtača iz njegovog studija pojavi kao lik u stripu o Zagoru!

Neprekidno se odvija saradnja sa magazinima i strip časopisima iz različitih sredina, i ja uživam da učestvujem u tome. Čak iako je rad na nedeljnom stripu u listu Vreme strašno ograničio moje raspoloživo vreme. Recimo, upravo sam završio rad na ilustrovanju neobične knjige poezije (nazovimo to horor-poezijom) pod naslovom “Abramacabra”, prema stihovima koje su napisali Emanuele Del Medico i Francesca Faruolo. Knjiga uskoro izlazi u Italiji, malo nakon zbirke stripova iz Vremena koji su se već pojavili u prevodu na italijanski, i nastaviće da izlaze u obliku serijala pod nazivom “Appunti”, u izdanju bolonjske kuće Black Velvet.

Iz mojih stripova koji izlaze u listu Vreme moguće je zaključiti da me privlači prošlost, smatram je velikom misterijom. Pogledajte te ulice – njima su nekada hodali neki drugi ljudi, čitave generacije ljudi kao što smo mi. Oni su silom univerzuma iščezli, a nama ostaje da se pitamo – kako je razmišljalo neko drugo ljudsko biće, koje je recimo u neolitu prolazilo pored ove reke, i mahalo toljagom, ili šta već? To što je moje prodiranje u prošlost Srbije možda produbljenije, jeste zato što svoju vlastitu sredinu bolje poznajem. Volim da na buvljim pijacama pronalazim potpuno zaboravljene književne radove; recimo, u jednom od stripova koji su našli mesta u zbirci “Tušta i tma” obradio sam jedan potpuno minorni roman koji je objavljen tridesetih godina, i opisivao život u Beogradu tog vremena.
Opisan je sloj zelenaša s jedne strane, i nasuprot njima grupice umetnika-buntovnika, koji bi hteli da nešto promene, i uglavnom u tome ne uspevaju. Pomislite da je to skoro neprijatno nalik na današnju situaciju. Ali zatim vas iznenadi pisac romana, koji jednom od glavnih junaka, novobogatašu i bankaru, nadenuje isto ime kao što se zove jedan od današnjih srpskih tajkuna! Ne samo što je isto ime u pitanju, već i veoma slični maniri i karakter. Pomislite da je taj pisac (čije ime ne možete da pronađete ni u najkonciznijoj lokalnoj istoriji književnosti) ipak bio dovoljno darovit da je iza sebe ostavio jedan skoro vidovit zapis…

Još jedna tema mojih stripova u Vremenu su putovanja….kada se nađem u nepoznatom gradu, pokušavam da pronađem neku zanimljivu priču, a ne da se “bavim turizmom”. Možete da primetite da je neki grad lep i sjajan (a verujem da sva mesta u kojima žive ljudi imaju neku svoju lepotu i kvalitet kojeg možete otkriti), ali to nije baš nekakav materijal za priču. Možda zato moje “reportaže” iz evropskih gradova nisu ono što bi se unapred moglo očekivati. Ponekad je to smešno. Recimo, u vreme boravka u Minhenu, tokom jednog razgovora koji je bio upriličen povodom izložbe vezova Gordane Baste (moje supruge i koautorke) i mojih crteža, neko iz publike je pitao šta je to u Minhenu što mi se najviše dojmilo, i što nameravam da opišem u stripu. Ja sam rekao da je to bio susret sa gorilama u minhenskom zoološkom vrtu!
Tu nije bilo nikakve zlobe – volim Minhen i imam puno prijatelja u tom gradu. Međutim, tokom boravka u tamošnjem zoo-vrtu desilo se nešto zaista uzbudljivo. Naime, planinski gorile, koji spadaju u veoma stidljive i skrovite životinje, koje teško trpe zarobljeništvo i obično borave u najudaljenijem delu kaveza, iznenada su ustali iz senke i počeli da promatraju ljude, od kojih ih je delila samo staklena ograda. To je bilo fantastično, nezaboravno iskustvo, iako ni danas ne shvatam zašto su te životinje osetile potrebu da urade tako nešto. Približili su nam se zastrašujući, ogromni tata-gorila, i delikatna mama-gorila sa čupavim mladunčetom u naručju, dakle čitava porodica, i stajali su tako na desetak centimetara udaljenosti, gledajući nas pravo u oči…»
(iz intervjua objavljenog decembra 2005. u listu Feral Tribune)