Deset godina benda “The No Smoking Orchestra”

21 - 26. februar 2011. > 19 časova

KOC_3572a

U O3ONE-u će od 21. februara kroz izložbu biti predstavljen desetogodišnji rad benda The No Smoking Orchestra, a tim povodom biće i predstavljena foto monografija Dragana Teodorovića „Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra“.


GOSPODARI GLOBALNOG URNEBESA
Petar Popović

Odvojeni od svake crkve i dogme šou biznisa The No Smoking Orchestra su bitna pojava antiglobalističkog muzičkog pokreta i svojevrstan paradoks sredine iz koje dolaze. Poznatiji su i priznatiji u svetu nego u zemlji koju s uspehom proslavlaju. Njihovih prvih deset godina sa „unza unza“ raspojasanim zvukom, ritam gitare kod sviranja brzog dvočetvrtinskog ritma srpskog kola, zapravo raspamećena „balkanska verzija rumbe“ koja nekim čudesnim vezama spaja rok iskustvo, ciganski štimung i šumadijsku dvojku sa širim umetničkim konceptima dvadesetog veka,  dokazuje da u vremenu sve većih nerazumevanja postoji plesna muzika sa neodoljivim sadržajima protiv koje nema odbrane, jer „ne postoje te noge koje mogu ostati mirne“.

The No Smoking Orchestra komunikacija sa svetom, zasnovana na muzici i predstavi, ide na sliku i zvuk bez posebnog insistiranja na jednom zavičaju. Zbir piksela i frekvencije tog spektakla ne nagoni publiku da kroz obrazovanje i svoje znanje traga odakle ta muzika dolazi, nego da kroz doživljaj zvučnog urnebesa prepoznaje vlastito srce, dušu i zaboravljena osećanja.

Publika širom kontinenata razume The No Smoking Orchestra iako ne razume tekstove njihovih pesama. Što kaže autor Dr Karajlić: “Ne razumeju ni Verdija, pa svi pevaju ”Hor Jevreja” iz Nabuka, jer znaju melodiju.“  Napravili su komunikaciju sa celom planetom sa, uslovno rečeno, novom muzičkom ponudom, prepunom fenomena slike i zvuka, u kojoj energija i veselost zamenjuju očekivane standarde uspešnih formula popularne kulture.

Energetski naboj mnogo je jači nego što je ikada bio tokom 25 godina originalnog Zabranjenog pušenja ili The No Smoking Orchestra. To je paradoksalno zbog činjenice da članovi imaju duplo više godina nego kad su kretali u muziku. To je posledica dobro složenog čitavog jednog spektra stvari. Između ostalog i činjenice da sada bolje sviraju, mada i dalje nisu previše muzičari za filharmoniju. Kao svirače za ozbiljne zadatke kandiduje ih iskustvo iz kafana, džez klubova i sa raznih rokenrol bina. S druge strane sama muzika je sada mnogo veselija i neodoljivo vuče učesnike. Ta snažna eksplozija na sceni je pokušaj da koncert, sam po sebi, bude deo jedne zajedničke, svima nužne, psihoterapije.

„Eksplozivni miks nitroglicerinskih zvukova” uz koji je nemoguće ostati u stolici… Bez obzira gde se ta stolica nalazila: Pariz, Buenos Aires, Tokio, Njujork, Kijev, Rejkjavik, Sidnej, Tel Aviv, Montreal, Sao Paolo, Beč, Moskva, Siudad Meksiko, Berlin, Madrid ili Brisel.

Razumevši da je komunikacija sa svetom bavljenje muzikom kao takvom, decibelima i frekvencama, a ne miljeom iz koga dolaze, a imajući u znanju da dolaze iz ničega, međuprostora, niodakle, iz kosmičke praznine između Beča i Carigrada,  granice među dve carevine gde nema ni Lista, Verdija ni Štrausa, napali su drsko i neodoljivo bez obaveze da išta opravdaju. Takvi obično uspevaju. The No Smoking Orchestra su u prirodi nomadi, donosioci veselja i simbola slobode koju svaki nomad u prirodi poseduje. Sloboda je snaga koja ih čini sposobnim da se na svakoj bini osećaju kao kod kuće. U okviru svoje psihoterapije (jer zašto stvari ne nazvati pravim imenom) odmah pokazuju sliku apsolutne slobode kojom raspolažu a za kojom taj svet čezne. Zato nije čudno što jedanaest usplahirenih, nesputanih, sretnih i veselih  na sceni bude potrebu za identifikacijom.

The No Smoking Orchestra je zbir talenta i znanja. Još od “Doli Bel” Kusturica nije obična pojava u kulturi niti je Dr Karajlić od ploče “Das Ist Walter” samo pevač jedne rokenrol grupe. Zajedničke imenitelje – emotivno, neočekivano, uzbudljivo i teško ponovljivo – oživeli su kroz TNSO. Da im to nije pošlo za rukom Emir ne bi bio jedan od najvećih koje istorija filma ima, niti bi “Šef raje” zaposeo toliki deo intimnog pejsaža u stalnom širenju.
Kusta i Nele su veliki jer sve vide i čuju drugačije i pre nas običnih. Monumentalna provokacija izražena u strategiji piksela i frekvencija, bojama i decibelima je raspusna audio-vizuelna terevenka, zbir šege, lakrdije i doskočica prepuna balkanskog paganskog, na početku nije delovala kao zaraza za koju svet uopšte nema vakcinu. Oni će biti uspešni dokle žele jer je vrelo sa koga se napajaju neiscpno.

Monografija ”Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra” je impresivan dokument o gradovima, zemljama i kontinentima gde se ne samo raznosila i širila infekcija ”unza unza” muzike, već gde je svet dobijao dodatnu mogućnost otkrivanja posebnosti umetničke duše Emira Kusturice i prvog prstena njegovog okruženja. Sve to je majstorski zabeležio Dragan Teodorović, zvani Zeko, vlasnik radoznalog foto aparata i odani čovek koji sa Karajlićem i Kusturicom radi još od davnih dana početaka 1985. godine. Kroz to vreme on je prešao put od simpatizera do pouzdanog svedoka čiji aparat zna da bude gde jedino treba biti. Gde trenutak čuda postaje vrednost epohe.