Promocija novog albuma KONTRABANDE

5. decembar 2006

KONTRABANDA je oduvek imala neverovatan duh. Kao bend imaju veliko koncertno iskustvo iza sebe, oprobali su se u različitim „egzibicionističkim, seksualnim ulogama“, multimediji i u svemu onome što je bilo moguće učiniti sa alternativnim zvukom sredinom 90ih i na početku XXI veka.

Svi njihovi albumi su puni pokretačke energije-nema šanse da vas ostave ravnodušnim. Njihova muzička svest je izazov i inspiracija-slagali se ili ne sa njihovim stavovima o ličnoj slobodi i egzibicionizmu, osetićete se motivisanim svim onim uloženim trudom koji je KONTRABANDA učinila.

KONTRABANDA je „ explodirala“ na srpskoj pop-rock muzičkoj sceni sredinom 90ih sa velikim zamahom mešavine rock, pop, punk, indie zvuka i svega onoga što su oni sami kreirali.
Svoj prvi studijski album pod nazivom „Laku noć, deco“ objavili su za (Go Go records, 1997) ., zatim sledi „Ne mogu da se naviknem“ (Tom Tom music, 1999; neposredno pred NATO bombardovanje SiCG). Oduvek su imali osećaj kada treba da snime album, sa zdravim kritičkim osvrtom na situaciju. Sebe nikada nisu smatrali „vidovnjacima“, ali muzičke teme i stihovi su im oduvek bili na neki način „prognostički“; uvek sa širom otvorenim očima kombinovali su osećaj tog velikog „društvenog gubitka“ sa čistom sexualnom energijom i ljubavlju. KONTRABANDA je oduvek osećala da je vreme da se bude ozbiljan i divlje kreativan u isto vreme i snimili su samo uspešne albume sa specifičnim, neuništivim Rock’n’Roll zvukom.
Njihov novi album pod nazivom „Čovek, Država, Handycam“ (PGP RTS, 2006.) je u mnogome o „moralnoj anarhiji“ i konačno, o ljubavi, predanosti i preispitivanju u nestabilnom i nepredvidivom vremenu „velikih reformatora koji konstantno dolaze i odlaze“.
Naslov novog albuma oslikava celokupan imidž benda sastavljen od „divlje“ i „fancy“ ikonografije, takođe, u literarnom smislu, označava ono što bi se reklo „imati jaja“. Stati ispred mase ljudi sa punim ličnim stavom, pokazati svoje pravo lice, biti glasan i iskren jeste velika snaga sa puno smisla.
Znajući to kada se uzme kontekst „Čoveka, Države i Handycama, Kontrabanda je načinila veličanstven povratak koji predstavlja i mnogo više od toga, poput vodenog žiga koji u već zapaženoj muzičkoj karijeri koju su izgradili godinama unazad. Album je posveta još jednoj generaciji rock i ljubavnih posvećenika.
Pojam „Handycam“ bi mogao da se definiše kao propaganda, sistem medija, korporacija i vlade. Na drugoj strani, bi moglo označiti i svaku formu nelegitimnog autoriteta. To je moderno OKO, posmatrač oba sveta> naše realnosti i unutrašnjih prostora.

„Čovek“ koji upravlja kamerom predstavlja onoga koji je nezadovoljan sa status quo situacijom. Čovek je pokretač socijalne svesti, borac za pravdu.
Škakljivi kontroverzni politički i društveni momenti u stihovima otvaraju vrata za novu, jaču formulu Kontrabande, koja vodi ka vrhu muzičkih top lista.
Koncept novog albuma ne proklamuje samo politički stav, već i pokušaj pronalaženja identiteta u vremenu nepredvidivih događaja, gde samo lična ljubav i vera mogu načiniti ozbiljnije promene. Handycam je dokumentarno, estetsko, etičko, društveno, inovativno, probuđeno, kritičko, ironičko, osetljivo i saučesničko oko modernog čoveka. „Država“ je u sredini, kao promenljivo i neopipljivo tle.

Ovaj ekspresivni novi materijal vešto će vas osvojiti na putu do (sigurna sam!) svog komercijalnog uspeha sa neizostavnom energijom i zaokruženom pričom ispunjenom dubokim ljudskim emocijama.
Ne postoje tako velike prepreke koje mogu stati na put benda kao što je KONTRABANDA; sa svojom pokretačkom „tenzijom“ i emocionalnim oslobađanjem oni utvrđuju snažan r’n’r zvuk.
Reski stihovi i žestoki rifovi zvuče iznenađujuće. Frontmen Branislav Radovanović preispituje i cilja na društvene fenomene, birajući „catchy“ ljubavne stihove u nameri da pokaže sve primećene unutrašnje i spoljašnje relacije.

Novo izdanje Kontrabande je definitivno još jedan korak u pravom smeru-do „čistih“ ušiju i srca.
Pred sobom imamo CD koji spada u najinspirativnije radove koje je Kontrabanda do sada napravila. Doneli su nam kompleksan materijal kao konkretan dokaz da avangarda nikada ne umire! I, kao što vrište u svojoj pesmi „Oblaci prašine“…“Celi svet neće stati u Handycam!“, lako možete zaključiti da treba da otvorite sopstveno unutrašnje oko, da pogledate oko sebe, u ime svetlije budućnosti.

Aleksandra Ilić