TRENUTAK ASIMETRIČNOG ĆUTANJA

Saša Pančić
29. oktobar - 6. novembar 2007. // otvaranje u 19h

Saša Pančić
Jevgenij Zamjatin 1920. godine piše knjigu MI, u kojoj duboko ironiše sa sistemom kontrolisanog društva, razigrano bez zlobe i mržnje pogađa sve apsurdne tačke komunističko – sovjetskog sistema. Revolucionarni vrtlog ruši sve pred sobom, stremi naprednoj budućnosti i prikazuje se u obliku veličanstvenog poretka, novog – uzvišenog sistema koji doseže kosmos. Jedan od retih uzvodnih plivača u matici revolucije, Jevgenij Zamjatin koristi humor u odbranu zdravog razuma.Njegov snažni eho dolazi do nas, postaje jasno primenljiv na savremeni život. Kao da se ništa nije promenilo, krug se zatvorio i mi postajemo deo iste tačke o kojoj pisac piše. Na jedan drugi način, bez ideološkog rama i pod nekim drugim imenom, prepoznajemo se u Zamjatinovom ogledalu, bezlični i apersonalni, prekriveni kulturom visoke produktivnosti i masmediskih zvezda.

“Opet nije ono. Opet sa vama, moj nepoznati čitaoče, ja govorim kao da ste vi… Recimo, stari moj drug, R-13, pesnik, crnačkih usana,- ma njega svi poznaju. A međutim, vi ste – na Mesecu, na Veneri, na Marsu, na Merkuru – ko bi vas znao, gde ste i ko ste.”

Izložbu sam koncipirao na primljenoj poruci sa jedne i sročenom likovnom odgovoru sa druge strane. Serijom crteža Pismo I, II, III,…..i video radova, prikazujem imaginarni prostor u neprekidnoj transformacij. Muzika (Hendriksa, Aboriđina i Bibera) odredjuje kulturne okvire, daje pokretnoj slici vremensku odrednicu i pretvara ih u prolazne tačke-orjentire …. Izložbom pišem svoje pismo i adresiram ga – na ruke pošiljaocu, u vreme i prostor nastanka Ruskog konstruktivizma sa kojim se on poigrava.

Izložbu čini: Četiri video rada (po 3min)
Tekstovi-citati JEVGENIJA ZAMJATINA /ispisani na stubu/
Niz crno belih-dvoslojnih crteza, ciklus «Pismo

Citati iz knjige MI Jevgenija Zamjatina koje ću koristiti na izložbi

«Za iracionalne formule, za moje V-1, mi ne znamo odgovarajuća tela, mi ih nikada nismo videli…..Ali u tome baš i jeste užas što ta tela-nevidljiva-postoje, što obavezno neminovno moraju postojati: zato što u matematici, kao na ekranu, promiču ispred nas njihove ćudljive, bodljikave, senke-iracionalne formule; a matematika i smrt – nikad ne greše. Iako ta tela ne vidimo u našem svetu, na površini, za njih postoji-neizbežno mora da postoji-čitav ogroman svet onamo, iza površine…»

«Govore da postoji cveće koje se rascvetava samo jednom u sto godina. Zašto da ne bude i takvo cveće koje cveta jednom u hiljadu-u deset hiljada godina. Možda o tome do danas nismo znali samo zato što nam je baš sad naišlo to jednom u hiljadu godina.
I sad, blažen i pijan, spuštam se niz stepenište ka dežurnoj i brzo, na moje oči, svuda unaokolo nečujno prskaju hiljadugodišnji pupoljci, i rascvetavaju se fotelje, cipele, zlatne pločice,sijalice, nečije tamne dlakave oči, gravirani stubovi ograde, ispuštena na stepenik maramica, stoči dežurne, nad stočićem-nežno-mrki, pegavi obrazi Ju. Sve je neobično, novo, nežno, ružičasto, vlažno.»

«Evo šta: zamislite-kvadrat živ, divan kvadrat. I on treba da ispriča o sebi, o svom životu. Svatite-kvadratu bi najmanje palo na pamet da priča kako su mu sva četiri ugla ravna: on to prosto ne vidi-toliko je to za njega obično, svakodnevno. Eto, čitavo vreme u tom kvadratnom položaju. Eto, na primer, ružičasti taloni i sve što je u vezi sa njima: za mene je to-jednakost četiri ugla, ali za vas je to, možda, malo složenije nego Njutnov binom,»

«Čudnovato: zar se nikakvo sredstvo ne može izmsliti da se izleči ova bolest snevanja, ili da se učini razumnom-možda čak i korisnom.»

« Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna veličanstvena snaga umetničke reči – traćila se potpuno uzaludno Prosto smešno: svako je pisao šta mu pada na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima – odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog šapata talasa – dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu – napravili smo domaću životinju; i isto tako smo ukrotili i osedlali – nekada divlju – stihiju poezije. Sad poezija – nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je – državna služba, poezija je – korist.»

« Naši pesnici više ne lebde u sedmom nebu: oni su se spustili na zemlju; oni sa nama u korak idu uz zvuke strogog mehaničkog marša Fabrike muzičkih instrumenata; njihova je lira – jutarnje šuštanje električnih četkica za zube i stravični tresak varnica u Mašini Dobrotvora, i veličanstveni eho himne Jedinstvenoj Državi, i intimno odzvanjanje kristalno – blistavog noćnog suda, i uzbudljiva lupnjava roletni koje padaju, i veseli glasovi najnovije kuvarske knjige, i jedva čujni šapat uličnih membrana.
Naši su bogovi ovde, dole, sa nama – u Birou, u kuhinji, u radionici, i klozetu; bogovi su postali kao mi: ergo – mi smo postali kao bogovi. I mi ćemo, moji neznani planetarni čitaoci, doći k vama da bismo vaš život učinili božanstveno razumnim i tačnim, kao što je naš…»

« Kako to: nemate zašto? Kakav je to čudan način – da me smatraju samo nečijom senkom. A možda ste baš vi – moje senke. Zar vas ja nisam naselio po ovim stranicama – još do nedavno samo četrvrtastim belim pustinjama. Zar bi vas bez mene videli svi oni koje cu povesti sobom po uskim stazicama redova?»