“Čovek u savremenom svetu”

izložba skulptura Dragana Radenovića
od 30. aprila do 6. maja 2012. godine > otvaranje 30. april 2012. u 19h

dragan-radenovic

Četvrtak, 3. maj 2012. u 19h / predavanje Dragana Radenovića na temu “Čovek u savremenom svetu”

Ananda, „krivak“ i EU
“I ovako govaraše Ananda Vran Gavran:
(…) Poštuj štap, kojim se poštapaš, – gle možda je nikao iz srca tvog oca;
i travu, koju gaziš, – možda je iz kose tvoje majke.”

Materija, sa svim svojim taktilnim i vizuelnim svojstvima, napre progovara prilikom susreta sa skulpturama Dragana Radenovića. Nije neumesno uspostavljati paralele (neki autori su to već činili) između Radenovićevih skulptura i radova Alberta Đakometija. Ove paralele međutim ne treba zasnivati na motivima niti prevashodno na formi. Postoji dublja veza koja se ogleda u interesovanju za materiju preko koje se postavljaju egzistencijalna pitanja. I kao što egzistencijalizam dvadesetog veka u Đakometijevim skulpturama pronalazi najrečitiji vizuelni izraz svojih filosofskih pogleda (figure pojedene praznim prostorom), tako jedan novi egzistencijalizam, koji se u velikoj meri oslanja na mitologiju (npr. slovensku ili indijsku), ali i iskustvo pravoslavnog hrišćanstva, može naći svoj izraz u Radenovićevim radovima. Na koji način?

Za razliku od Đakometija, Radenovićeve skulpture nisu „ostatak“ forme, ono što preostaje kada praznina proguta „punoću“ tj. biće. Materija Radenovićevih skulptura progovara kao jedan pozitivan i vizuelno/taktilno veoma interesantan sadržaj. Materija progovara u prostoru kroz, najčešće, robusne forme u kojima bi, čini mi se, Martin Hajdeger mogao videti progovaranje zemlje, odnosno događaj u kome biće dolazi u otkrivenost. Ovo pojavljivanje bića kroz taktilnost robusne materije (a to znači materije koja nije „estetizovana“ u smislu „ulepšavanja“ kako bi bila atraktivna, privlačeći/zavodeći posmatrača) omogućava posmatraču da učestvuje u samoj toj pojavi. Iskustvo zemlje, iskustvo materije, pa i samog života zahteva napor, koji nije zamaskiran atraktivnošću forme, što je u savremenoj kulturi, pogotovu medijskoj, postalo jedan od vodećih principa.

U ovom trenutku dolazimo do narativne dimenzije Radenovićevih skulptura, koja je na tragu iste egzistencijalne zapitanosti. To je motiv gavrana tako čest u Radenovićevom opusu. To nije običan gavran, niti gavran iz naše narodne poezije koji uglavnom nagoveštava nesreću. To je „Ananda vran gavran“, ptica koja se u mitovima mnogih naroda seća nastanka sveta. Ali sećati se nastanka vremena i sveta znači istovremeno i sagledavati prolaznost i raspadanje sveta i materije od koje je sve izgrađeno. Sâmo postojanje, koje mi imamo priliku da iskusimo u ovome svetu, se u stvari manifestuje kao propadanje. Vreme ostavlja trag na svemu, ali to nije nužno povod za jadikovanje. Ako se ponovo setimo Hajdegera, kroz sam proces promene, koja znači i proces propadanja, otkrivaju se kako lepota tako i istina. Kroz sam taj proces uviđamo našu povezanost sa zemljom, tj. sa svetom i materijom od koje se svet sastoji (premda je glavni gradivni materijal od kog se svet sastoji, što idemo dublje u strukturu materije, u stvari prazan prostor, tj. ništa). Na jednom mestu u Rečima o Svečoveku, Nikolaj Velimirović kroz Anandu gavrana kaže:

„Neka je blagoslovena sestra (p)šenica, naša blizanka na zemlji, koja je dala svoj život, da nas nahrani. Neka su blagosloveni sunčevi zraci, koji su ušli u vlaće (p)šenice, iz koje je ovaj hleb; i voda, koja je upijena (p)šenicom; i minerali, kojima se (p)šenica hranila; i tle, na kome je hleb ovaj rastao, s poverenjem i radošću; i ruke, koje su ga negovale, žele, mlele i mesile; i duše koje su nam ga darovale. Neka nam oprosti (p)šenica, što je jedemo. Mi je prenosimo iz smrti ponovo u život. Mi je jedemo iz ljubavi, a ne iz nenavisti, kao što je i ona jela meso i krv naših predaka, kraljeva i prosjaka, na grobljima, na kojima je rasla. Oprosti i pomozi, (p)šenico, sestro. Uđi u nas i sjedini se s nama, i pomozi nam svojom lepotom i dobrotom, da se i mi sjedinimo s Bogom, kao i s tobom. Gle, ti si Božje telo i Božja krv, sveta (p)šenico,majko. (…) Neka su blagosloveni hidrogen i oksigen, veliki elementi prevelike vodene stihije na zemlji. Neka su blagoslovena sva korita, i svi kanali, i sve arterije, kroz koje je ova voda tekla hiljade godina, sve stene, sva blaga, oblaci, biljke, leševi; sve postelje i putanje ove vode. Neka se razlije po našem telu božanstvena tečnost, puna Božjeg duha i presvetlog etra, brata našega. Neka bi imala dejstvo krv Božja u nama, nahraniv, očistiv, osveživ telo i duh naš. Neka uđe u nas kao u hram Duha Svetoga, i neka pomogne svome i našem osećanju, naša sveta sestra-blizanka, voda mnogoočita.“

Gradivni elementi našeg sopstvenog tela jesu gradivni elementi čitavog sveta. Mi ih samo pozajmljujemo jedni drugima, a motor tih pozajmica jeste prevashodno biologija ili, kada je reč o čoveku, volja za moć. Ananda ovde ukazuje na još jednu perspektivu, na mogućnost da razmena te materije bude slobodna, uprkos nužnosti koja je u velikoj meri definiše. Ovde se pojavljuje jedan hrišćanski motiv u inače veoma starom mitološkom narativu, koji je veoma značajan kada se vratimo Radenovićevim gavranima. Kada ove skulpture ne bi otvarale prostor za prevazilaženje ove „loše beskonačnosti“ u razmeni materije (da se poslužim Berđajevljevim izrazom), one bi se mogle shvatiti prosto kao savremena skulptorska interpretacija određenih mitoloških narativa, pri čemu su veze sa hrišćanstvom posredne i uglavnom simbolične. Ove skulpture, međutim, govore i o neprekidnom nastojanju čoveka da prevaziđe prirodne zadatosti. Iako je ova težnja u određenoj meri prisutna u gotovo svim religijama, ona u hrišćanstvu dobija svoj puni izraz. Zbog toga je i posezanje sa motivima koji u jezik skulpture unosi mitološke narative raznih podneblja u službi ovog cilja – da se kroz jedan stvaralački čin dođe do sopstvenog, novog i drugačijeg prisustva. A to novo prisustvo, čiji je simbol određena forma, predstavlja i poziv svima drugima da aktuelizuju sopstveno prisustvo u svetu kao specifično prisustvo čoveka.

Pored nekoliko gore iznetih tema koje je moguće pokrenuti u vezi sa Radenovićevim skulpturama, ne bi trebalo zanemariti ni duhovitost pa i ciničnost koja često, u vidu citata ili aluzije, izbija iz njegovih radova. Tako je uvođenje u skulpturu , u vidu citata, naročite vrste kukuruza „krivak“ rečito samo po sebi. Neophodno je, naravno, znati poreklo i kulturni kontekst u kome koncept „krivaka“ nastaje, i koju ulogu „krivak“ igra ili može igrati u savremenom srpskom, evropskom i globalnom društvu, da bi ova intervencija ostvarila pun efekat.

Slično je i sa „EU“ – kozom, koja kombinuje više elemenata kako bi iskazala jedan pre svega društveni i politički stav, a preko njega i jedno specifično gledanje na kulturu i svet u kome živimo (pri čemu ne treba izgubiti iz vida da „EU“ – koza takođe igra ulogu zemlje, samo što plodovi te zemlje nisu ista ona istinitost i estetika koju nam otkriva zemlja gavrana).

Za kraj, poslužiću se još jednim citatom iz Velimirovićeve povesti o Anandi:

„ ,Spasenje je tvoje u jednoj jedinoj reči, a ta je reč Sve…’ Ostatak reči beše nečitak.“

Dr. Davor Dzalto

Biografija

Dragan Radenović je rođen u Sarajevu, 1951. godine. Odrastao je u Supetru na Braču i Šibeniku gde se prvi put susreo sa skulpturama, igrajući se oko iskopina rimskih nekropola i na trgu pored Šibenske katedrale. Iskustvo mudrosti i vizuelnog komuniciranja stekao je ispred fresaka Pećke patrijaršije, Dečanskog manastira, Bogorodice Ljeviške, Arhangela…, provodeći tu školske raspuste. Poreklom Srbin sa Kosova i Metohije, ikavicu je zamenio za beogradski žargon u srednjoj tehničkoj školi u Beogradu i Zemunu. Visoko obrazovanje stekao je na Fakultetu primenjenih umetnosti. Magistar je umetnosti, doktor nauka o umetnosti i počasni doktor nauka Akademije za očuvanje intelektualnih sposobnosti čoveka (Moskva, Rusija). Studentima predaje osnovnu vajarsku disciplinu – modelovanje i Teoriju jezika vizuelnih komunikacija, za šta je rutinu stekao na poznatim svetskim univerzitetima u Americi i Rusiji.

Skulpture Dragana Radenovića nalaze se u značajnim svetskim muzejima i privatnim kolekcijama. Imao je više desetina samostalnih izložbi, a učestvovao je na nekoliko stotina kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za umetnička ostvarenja i doprinos razvoju teorije umetnosti. Član je mnogih internacionalnih umetničkih i naučnih organizacija i učesnik u značajnim projektima („Život u kosmosu“ MIT Univerziteta u Kembridžu, „Kompleksne funkcije mozga – jezik vizuelnih komunikacija“ Akademija medicinsko tehničkih nauka Rusije u Moskvi…). Od juna 2007. godine počasni je član ruske Akademije umetnosti, koju je 1757. godine osnovala imperatorka Katarina Velika.

Atelje i park skulptura vajara Radenovića nalazi se na Ciganskom brdu iznad Grocke, pored Beograda.