Bugzzz / ENDOCE(P)T instalacija

ENDOCE(P)T jedno kanalna instalacija grupe mladih autora Bugzzz moze da se pogleda od 21. do 25.maja 2012. u O3one-u u terminu od 18h - 20h.

o3one

Jednokanalna instalacija Endoce(p)t grupe mladih autora Bugzzz (Jelena Maksimović, Nemanja Trećaković, Marko Salapura) predstavlja svojevrsnu i tehnički prilično zahtevnu postavku, koja se pre svega bavi ljudskom jedinkom, ali i aspektima vremena i prostora.

Polje ispred projekcije čine senzori u vidu kamerica putem kojih posmatrač postaje integrisan u rad. Pokretima svojih ruku posmatrač menja sliku i utiče na zvuk, direktno transformišući ceo rad, koji na taj način poprima drugi oblik. Projekcija se sprovodi na modularnom panelu, koji se sastoji od platformi, više ili manje izdignutih, pravougaonih ili kvadratnih formi. Takvim postupkom projekcija postaje fragmentarna slika sa nizom grešaka ili kvarova tzv. gličeva. Svaki kadar je stilski drugačiji i time poprima format mikronarativa.

Činjenica da recipijent remeti, odnosno uzurpira rad, postajući time deo njega, upućuje na konstantnu i neminovnu promenu lineranog toka vremena videa. Upravo zbog toga može se konstatovati da cela instalacija egzistira kao neposredni, i pre svega, temporalni rad u nastajanju.
Video u trajanju od deset minuta prati niz svakodnevnih radnji: tuširanje/higijena, doručkovanje/ishrana, vožnja automobilom/kretanje, odlazak u supermarket/kupovina, igranje video igrica/zabava. Dnevna rutina depersonalizovanog aktera koja ne uključuje prisustvo drugog, odnosno isključuje društvo, i u zavisnosti od posmatrača, može da dobije epitet fiktivnog/stvarnog. Naime, u endoceptu, stanju koje karakterišu jake, ali neartikulisane emocije, osoba je u rascepu konfuznih i apstraktnih misli, dok je endocet lek za smirivanje jakih bolova. U tom svetlu, alijenirani akter koji odbija da bude aktivni član društva i ispunjava samo one radnje koje mu odgovaraju, kreira svoju realnost, ili pak, svoj utopiju, lišen stega društvenih konstrukata i normativnog ponašanja.

U svom eseju o video umetnosti američka likovna kritičarka Rozalind Kraus izvodi tezu o videu kao inherentno narcističkom mediju , doživljenom kao ,,ogledalnom,, u odnosu na umetnika prema kameri, a posebno prema monitoru. Endoce(p)t upravo to dokazuje, međutim, u daleko kompleksnijem obliku. Dakle, reč je o videu, koji se najpre bavi autorefleksijom. Prožet dozom apokaliptične atmosfere i naizgled potpuno narcistički, sagledan u okviru interaktivne instalacije koja uvodi participanta, celovit rad postaje platforma za nešto intimno i kognitivno.

Vladimir Bjeličić