U PROJEKCIJI DRUGE DIMENZIJE BEZ OBZIRA DA LI SE KREĆE

Krasimira Dobreva
3. - 16. septembra 2012.

Amaterska-avijacija---1968_1

Slike koje slikam, uspešno se ne uklapaju u naše svakodnevne uslove života. Nisu namenjene da budu sentimentalno znacajne za arhitekturni prostor stana.
Svetski art-prostori su odavno prezasiceni prisustvom upravo slika, što me podseca na onu prezasicenost tela antibioticima koji više ne deluju lekovito.
Upravo u tom trenutku izobilja ja nalazim da slika ne predstavlja klasican oblik likovne umetnosti. Ja njeno znacenje i mesto shvatam onako, kako ga je shvatao Dejvid Hokni.
Danas se pitam nije li jedan od osnovnih zadataka savremenog slikarstva da bude konkurentno sa ”know-how“ tehnologijama? Da li savremeni intelekt ima potrebu da opšti sa anahronim oblicima stvarnosti?
Danas slikarstvo teško da bi moglo da izazove konflikt kao što to cine sredstva masovne komunikacije koja su poslednjih godina usmerila tok istorije u korenito razlicitom pravcu. Danas je svet do te mere materijalizovan, da su se cak i njegovi virtuelni prostori pretvorili u stomacnu kiselinu.
Zato je za mene svaki paradoks dobrodošao.
Shvatam da protivurecnosti nisu izvor progresa i razvoja, kao i da su stvari i pojave konstantne i nezavisne jedne od drugih kako bi u takvom trenutku mogli da stupe u akciju instinkt, intuicija i razum.
Metafiziku ne smatram udobnom ljušturom za moje licne komplekse.
Ona nije opravdanje za duševne patnje. Metafiziku shvatam kao neprocenjeno pomocno sredstvo za odražavanje savremene realnosti (ne poistovecuj sa ogledalom).
Pošto nema promena, onda sve što je preostalo iz prošlosti, sve što je odreceno i odricano, pretvara se u pogonsku silu, ali samo uz uslov da proe kroz moja cula, spoznaje i mogucnosti.

SVOJEVOLJE I PROIZVOLJNOSTI
Proizvoljnost istorijskih vremena i estetska forma izražavanja Za mene ništa nije tako lepo, dok ga ne naslikam tako lepo.
Važna tacka gledišta u mojim radovima su zakljucci da „SVE TECE I NIŠTA SE NE MENJA“ i da se „KOSMOS RAZVIJA, RASTE U SVA TRI PRAVCA ISTOVREMENO“ – po Ajnštajnu, cak i ako nije tako.
Uporedo sa ovim tvrdnjama iznice i jedno veoma važno pitanje „DA LI CU DANAS PREŽIVETI FIZICKI?“ Uslovi fizickog preživljavanja nas teraju da na umetnost gledamo kao na robu. To je izvan mojih shvatanja umetnosti i moji radovi u tom trenutku, normalno, dobijaju sasvim ambivalentnasvojstva.
Ne vodim se nacionalnim vrednostima, jer ne želim da se pretvorim u nešto poput turisticke atrakcije. Iz toga proistice da ne držim da se po svaku cenu dopadnem bilo kom predstavniku ljubitelja umetnosti u svetu.
Smatram da ništa manja umetnost nije i to da izabereš nekoga za svog gledaoca. Ako vec imamo licnog lekara, ne vidim ništa loše u tome da imaš pravo na svog licnog gledaoca.
Ali gledalac ni u kom slucaju ne zavisi od mog izbora. Gledalac prihvata ili odbacuje, shvata ili ne, posmatra ili ne i u takvom njegovom stanju ja pravim svoj izbor. Za mene je to performans bez mog direktnog ucešca. Bez kapi stida odreujem taj svoj akt kao cisto bekstvo.
Ne uzbuuje me spoljašnji efektan izgled jednog rada. To što izgleda da je napravljen po svim pravilima tehnologije iz prošlosti je samo jedan privid i ima funkciju lifta. Moj izbor je da sadržaj u mojim radovima poprima oblik književnog pripovedanja (tacnije karakternu formu scenarija).
Lišavam se prisustva glavnog junaka kako bih mogao da sadržaj opteretim neljudskim funkcijama, prema tome i da zabranim pristup bilo kakvim moralnim vrednostima.
U sižeima mojih slika svako ima pravo na iskaz, i feministi, i fašisti i drugi, ne vreajuci nacionalno dostojanstvo naroda.
Ništa ozbiljno i sve apriori. Onako, kako možeš biti solipstist, isto tako možeš biti i konformista, epigon i novator.
Projekt „Šta je prvo i šta je drugo?“ se sastoji iz dva dela koji predstavljaju moj rad sa tekstom i slikom cime eksperimentišem u objedinjenoj formi po prvi put. Slika iscrpno deluje samo na svom polju, a tekst doizgrauje ono što ne može biti naslikano. Sliku, predstavljenu u toj kombinaciji, ja nazivam dualisticki objekt – slikarstvo.
Ja racunam na iznenaenje i nepripremljenog gledaoca. Zbunjivanje je moje omiljeno delovanje, jer smatram da coveka samo u takvom stanju mobiliše svoje telesne kvalitete.
I na kraju, smatram nesvrsishodnim da bukvalno opisujem sižee svojih radova, jer je moje delovanje cisto podsvesno i nastavak je velike igre iz mog detinjstva.
Dovde ništa ozbiljno i poštuj svoje roditelje!
Zato što je svetska industrijalizacija došla do svog kraja, a „romanticno“ više nije bunt i vrlina.
Kloniranje gena u ime umetnosti, takoe, nece niti to.

Biografija:
Roen 04.08.1962. godine u Bugarskoj. Diplomirao na Nacionalnoj likovnoj akademiji u Sofiji na odseku za slikarstvo. Kao docent na Akademiji za muzicku, plesnu i likovnu umetnost (odsek scenografija) u Plovdivu – Bugarska, radi u oblasti slikarstva, grafike, decjih ilustracija, pozorišne scenografije, performansa, instalacija, hepeninga, teksta… Clan-osnivac grupe „Disko ’95“ (1995-1999). Autor scenografije za predstavu „Mala nocna prica“ u Državnom lutkarskom pozorištu u Slivenu (2001), scenografije za predstavu „Nemacki ambasador“ u Narodnom pozorištu „Ivan Vazov“ u Sofiji (2001) i mnogih drugih. Dobitnik je mnogih nagrada.

Kontakt:
Telefon: 00359 885 135 622
E-mail: krassi_dobrev@abv.bg; krassidobrev@gmail.com