Naga Maja 1980. & Kosovka devojka 1990.

Predrag Nešković
Od 15. novembra do 1. decembra 2012.

Pedja-Neskovic-el-pozivnica


Šta je to što povezuje Kosovku devojku i Gojinu Maju, i onu golu i onu obučenu? Tačan odgovor je: Peđa Nešković.

Obe devojke velike su junakinje «visoke likovne umetnosti», i one internacionalne i one lokalne. Ali su obe i ličnosti sa bombonjera, goblena, poštanskih maraka, porcelanskih suvenira, samoposlužnih kesa, šolja, poslužavnika, omota muzičkih ploča i kaseta, pakovanja jeftinih kozmetičkih sredstava i firmopisa ugostiteljskih objekata.

Gola Maja, taj navodno prvi akt u istoriji umetnosti na kom su prikazane stidne dlake i zbog kog je španskog slikara na informativni razgovor zvala i crkvena inkvizicija, jedna je od ikona početaka modernog doba i kasnije ogromne uloge tehničke reprodukcije u njemu. Sličnu će reproduktivnu sudbinu unutar užeg fantazma srpskog nacionalnog poretka imati i Predićeva Kosovka devojka, najpoznatija vizuelizacija smerne junakinje naše narodne poezije – ona koja «prevrće po krvi junake» i traži svog verenika, kuma i devera i kojoj u naručju umire vitez kog «umiva hlađanom vodicom i pričešćuje vinom crvenijem».

Obe nastanjuju onaj neumorni fantazam u kom se bešavno spajaju muške fantazije i patrijarhalni poredak. Ali obe slike su postale paraistorijske, one zauzimaju prostor nostalgične sentimentalizacije, bez obzira što je njihovo poreklo zapravo potpuno drugačije. Maja je provokativna slika, produkt rane modernosti, izraz umetnikove slobode. Predićeva Kosovka devojka je pak izraz petrifikacije nacionalnog mita, sna o predmodernom identitetu i vrlini žrtvovanja. Pa ipak obe su postale ikonične za ono što se zove kič i kao takve prodrle i u slike Peđe Neškovića.

Kič je, kako bi rekao Kundera u «Nepodnošljivoj lakoći postojanja», potpuno poricanje sranja. Oba motiva, ovako združeno, govore o toj istovremeno dirljivoj i monstruoznoj sposobnosti poricanja realnosti, i to uvek u nekom sada i ovde, a posebno u ovom sada i ovde u kom se i sada i ovde jedva ili nikako ne menjaju. Nisu li uostalom Maja i Kosovka, ovako zajedno, u društvu, nekakve simboličke utvare onog neugasivog sna o harmonizaciji kosovskog mita sa mitom o evropskoj kulturi, i one politike koja bi bešavno da spoji fantazam o zavičaju sa fantazmom o njegovom napuštanju, da vešto spoji putenu horizontalu i duhovnu vertikalu?

Nešković je oba motiva u svom slikarstvu ponavljao u mnogim verzijama još od sredine sedamdesetih godina. Ovaj najveći demistifikator i dendi srpske umetnosti, uvek pokrenut neumoljivom nužnošću suočenja sa dominantnim palanačkim duhom, neumorno sakuplja i prerađuje one motive koji čine razigrano zatupljujuću estetiku tog duha. On se njima niti potsmehuje niti ih relativizuje, on ih otkriva kao simbolička čvorišta nasleđenog imaginarijuma koji se bez prestanka i dalje reprodukuje. Njegova umetnost nam otkriva da je moguće istovremeno zadržati dostojanstvenu distancu a opet biti do grla uronjen u prostor i vreme u kom živi i čije fenomene brižljivo promatra i prerađuje, i uvek ih sasvim nežno ironizira.

Branislav Dimitrijević