NO PRICE TAG

Maja Ilić
Otvaranje 24. septembra u 19 časova

maja

maja550

Maja Ilic se odlucila da naslov izložbe njenih ratnih fotografija glasi „NO PRICE TAG“, jer je time želela da fokus usmeri ka pitanju da li se zaista sve može prodavati i kupiti, i koja je stvarna cena ljudskog života – te izuzetno stabilne i kurentne monete na svetskoj berzi, gde je rat jedna od najunosnijih trgovinskih i ekonomskih grana. Posmatrajuci njene fotografije izdvojene iz namenskog, odnosno, novinsko-agencijskog, kao i dnevno-politickog i ideološkog konteksta, stekla sam uverenje da u njihovom galerijskom predstavljanju i sagledavanju žižnu tacku pogleda treba izmestiti sa te prve linije „vizuelnog fronta“, na nešto udaljeniju poziciju. Uz obavezu da se ne zanemare neosporna ekskluzivnost i autenticnost zabeleženog, takvom se alteracijom mesta posmatranja uocavaju u prvom gledanju prenebregnuti detalji, i dosežu skriveniji, skrajnuti i dublji slojevi prizora.

Uzmimo kao primer fotografiju nastalu negde izmeu dve obale Drine, u zoru, pocetkom 1992. godine, gde se preko vode, koju je jutarnje sunce prekrilo krvavo-crvenim odblescima, skelom prevoze cetiri odrasle osobe (jedna žena i tri muškarca, od kojih je jedan naoružan i u uniformi), jedna krava i nekoliko džakova. Rec je o autenticnom i potresnom svedocanstvu o jednom dramaticnom istorijskom trenutku. Nadilazeci dokumentaristicki prosede, na tragu biblijskih, mitoloških ili istorijskih kompozicija, kakve su predstave Nojeve barke, ili „Splav Meduza“ Teodora Žerikoa, ili romanticarski „Brodolom Nade“ Kaspara Davida Fridriha, taj prizor ovde stice konture i snagu arhetipskog. O trenutku nastanka ove fotografije, koju parafrazirajuci Andrica opisuje kao „Na Drini skela“, Maja Ilic može ispricati iscrpnu i preciznu faktografiju. Posmatrana sa nešto udaljenije pozicije ona se ukazuje kao amblematska slika koja rat objašnjava kao mukotrpni i neizvesni prelazak sa jedne obale na drugu, iz jedne stvarnosti u drugu.

Retke su žene – ratni foto-reporteri. Maja Ilic je fotografisala po jugoslovenskim ratištima izmeu 1990. i 1993. godine, kada prestaje da se bavi ratnom fotografijom. Bila je svedok niza kljucnih politickih odluka (Tuman, Miloševic, Kucan, Izetbegovic, Bulatovic, Gligorov…) i njihove implementacije na terenu širom teritorije ondašnje Jugoslavije. Njene dokumentaristicke, live, novinske fotografije ne poseduju auru spektakularnosti, one nemaju breaking news karakter, niti insistiraju na suspens-u i prenaglašenoj dramaticnosti razornog trenutka. One su svedocenja. Na njima se rat ukazuje kao sasvim uobicajen ritual svakodnevice, kao decacka igra, kao niz prizora koji se u svojoj mimikrijskoj jednostavnosti i prividnoj „normalnosti“ mogu opaziti i doživeti i kao snimci inscenacije rata, kao foto-zapisi sa snimanja nekog ratnog filma. No, na žalost, rec je o stvarnom svetu, o njegovom najužasnijem licu, o igri sa smrtnim ishodom. Na pojedinim fotografijama dramatika i surovost rata diskretno su kontrapunktirani detaljima i akcentima koji simbolišu krhkost života, nedužnost i nežnost (ružicasti kaputic devojcice koja proviruje iz kolone vojnika u maskirnim uniformama, ili tek procvetali behar na drvetu iznad tela ubijenog decaka). Svojim osobenim, prodornim i pronicljivim pogledom Maja Ilic na svojim ratnim
fotografijama znalacki dokumentuje i otkriva elemente i predznake apsurda, paradoksa, crnog humora, pa cak i groteske. U funkciji dodatnog alata u citanju ovih fotografija, nije nevažno pomenuti i nekoliko tehnicko-tehnoloških detalja. Pocetkom devedesetih godina 20. veka, kada su ove fotografije nastale, još se radilo na filmu, a foto-reporteri su na teren nosili i opremu za razvijanje fotografija tešku više od stotinu kilograma. Sinopsis snimljenog dogaaja, koji je pratio fotografiju, uradjen po agencijskim standardima, pisan je na pisacoj mašini. Bila je to dekada sutona jedne duge, analogne civilizacijske epohe, i osvita digitalne ere. Bila je to dekada u cijoj je tami potonula jedna zemlja. Njene olupine i dalje su zarobljene u mracnim dubinama. Fotografije Maje Ilic iznose nam komadice istine iz tog potonulog sveta.

Danijela Pureševic

Maja Ilic je roena u Beogradu, 1965 godine. Diplomirala je i magistrirala na Fakultetu Veterinarske Medicine u Beogradu, gde je i radila kao Asistent na Katedri za Interne bolesti. U Beogradu je završila i Višu Novinarsku Školu – Odsek za Fotoreportere. Magistarske studije iz oblasti Diplomatije i Meunarodnih Odnosa završila je na Fletcher School of Law and Diplomacy u Bostonu, u Sjedinjenim Americkim Državama.

Prvo ozbiljnije interesovanje za fotografiju pocinje 1986, kada, da bi naucila nešto više o fotografiji, upisuje Višu Novinarsku Školu – Odsek za Fotoreportere, pri Jugoslovenskom Institutu za Novinarstvo u Beogradu, a u klasi tada vec svetski poznatog fotografa Tomislava Peterneka, što se ispostavilo kao presudan faktor u njenom kasnijem opredeljenju da se fotografijom bavi kao jednom od svojih velikih pasija i profesija. Vec sledece godine, a po
završetku škole i sticanju Diplome Fotoreportera, pocinje da obljavljuje svoje prve novinske fotografije prvo honorarno u nedeljniku Politikin Svet, a zatim pocinje da radi za najstariju i najpoznatiju srpsku dnevnu novinu Politika, gde uglavnom objavljuje fotografije sa dnevno-politickih dogaaja, ukljucujuci i prve sukobe na Kosovu i Metohiji. Ove fotografije bivaju zapažene od strane predstavnika stranih medija u Beogradu, te joj fotografije prvo otkupljuju agencije Rojters i Associated Press, da bi je 1990. godine Agencija France Presse (AFP) pozvala da pocne da radi za ovu renomiranu svetsku Press Agenciju. Za AFP na pocetku pokriva uglavnom politicke i sporstke dogaaje, a s rasplamsavanjem sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije, u periodu 1990-1993. prebacuje fokus na ratnu fotografiju kojom stice veliki ugled, jer ih svakodnevno traži i objavljuje najpoznatija svetska štampa – Time, Washington Post, Guardian, Le Figaro, Liberation, Corriere Della Serra, Frankfurter Algemeine Zeitung i mnogi drugi renomirani svetski casopisi. Sa formiranjem konzorcijuma evropskih nacionalnih agencija, pod nazivom European Pressphoto Agency (EPA), nastavlja kao fotoreporter u okviru konzorcijuma. Kao posledica svega što je kamerom ovekovecila i u tom procesu videla, doživela, proživela i preživela, sredinom 1993. godine, odlucuje da odloži svoje foto-aparate i prelazi na drugu stranu svedocenja sudbina obicnih ljudi zatecenih u sukobu, ovog puta kao humanitarni radnik u operacijama Ujedinjenih Nacija, najpre u bivšoj Jugoslaviji, a kasnije u operacijama u Iraku i drugde u svetu, sve do svojih poslednjih nameštenja, od 2002. godine nadalje, u sedistu Ujedinjenih Nacija u Ženevi.

Ovo je prva u nizu planiranih samostalnih izložbi umetnice, koje bi trebalo da budu realizovane sa hiljada snimljenih kvadrata tokom 27 godina. Fotografije izložene ovom prilikom zabeležene su u periodu od 1987 – 1993 godine.