NASLOVNE STRANICE, IZ DANA U DAN

Otvaranje 16. juna 2014.

core

Katalog_lowres-1

Svakog dana u periodu od 6.10.2012. do 5.10.2013. autori ovog projekta pred sobom su imali sva izdanja dnevnih novina objavljenih u Srbiji. Birali su jednu novinu i iz nje jednu vest koju su poželeli da vide umesto one koja je objavljena na naslovnoj strani.

Zašto bismo voleli ono što je lepo i dobro više od onoga što je ružno i zlo? Postoji li neka urođena naklonost? Da neko više voli ružno od lepog to deluje kao patologija bez obzira što to može da se tumači i kao pravo na sopstveni ukus. Da li je ista stvar i sa dobrom? Zar to ne deluje šizofreno? Ovakva, pomalo starinska i skolastička pitanja, danas zvuče prilično besmisleno iz prostog razloga jer svako istraživanje javnog mnjenja lako može da dokaže da ne postoji nikakva dilema: ljudi se u ogromnoj većini izjašnjavaju za dobro i lepo a ne za zlo i ružno. Naravno, ovde ne ulazimo u detaljna raz-
jašnjenja šta je za nekoga dobro, a šta zlo, šta je lepo a šta ružno. Teško da će neko prihvatiti da je zlostavljanje dece i nemoćnih dobro a da je pomaganje i zaštita slabih i ugroženih zlo. Moguće je, naravno, da neki fizičko kažnjavanje ne smatraju zlostavljanje već za neizaobilazni obrazovni instrument dece.

Što više idemo u detalje stvari postaju sve maglovitije. Da li je to suština današnjeg sveta? U tome da se čvrsto opredelimo za jednu opštu vrednost, ali da u njenoj primeni nailazimo na mnoštvo pitanja i dilema. Mnogo toga se, naime, može relativizovati. Stranice novina koje su pred nama, one koje su udarne – naslovne, i one 2 koje su skrajnute, obično na parnim stranama novina, predstavljaju svojevrsnu istoriju ne toliko srpskog novinarstva koliko srpskog društva u jednom određenom periodu. Taj period je godinu dana: od 6. oktobra 2012. do 5. oktobra 2013. (Verujem da se mogla izabrati i neka druga godina i da bi rezultat bio približno isti.) Čitava jedna godina “spakovana” je između naslovne i unutrašnje strane, odnosno, između onoga što “prodaje” novine i onoga što predstavlja posebni novinski sadržaj. Odmah da se razumemo: ne želimo da suprotstavljamo odvratne informacije onima koje su pozitivne i ohrabrujuće jer takvo suprotstavljanje ničemu ne služi. Lako se mogu dokazivati loše posledice onoga što se promoviše kao jedino važne informacije, ali to, očigledno, ne prodaje novine.

Ovde je, međutim, reč o nečemu mnogo ozbiljnijem od same prodaje novina. U pitanju je stvaranje određene zavisnosti u kojoj su potrebni sve jači nadražaji, sve uzbudljivije senzacije, da bi se održala komercijalna napetost. To znači da je neophodno da se iz dana u dan, iz broja u broj nekih novina, nude sve izazovniji sadržaji. Da li tome vidimo kraj? Da li u ovom procesu postoji neka granica koja će dovesti do vrhunca zadovoljstva? Neće li ponavljanjem određenih tema i sadržaja doći do izvesnog zasićenja, pa će novinari i urednici biti primorani da traže nova, još neisprobana uzbuđenja. Šta je kraj? Kanibalizam kombinovan sa incestom? Da li će biti nečega posle toga? Verujem da će biti, jer ono što nudi ljudska mašta i stvarnost ne može nikada biti do kraja isplanirano.

Pri svemu tome, kada analiziramo šta se sve objavljuje kao udarna i najvažnija informacija u nekim novinama, svesni smo da sloboda i nezavisnost novinarstva direktno zavisi od prava urednika i novinara da nezavisno i samostalno biraju teme i sadržaje. Kada se zalažemo zaodgovornost i dostojanstvo novinarstva to ne znači da postoje teme kojima se mediji ne mogu, ili ne smeju baviti. Reč je, međutim, o načinu na koji će se mediji obraćati ljudima i društvu u kojem deluju. Da li će to biti kritička i objektivna informacija koja vodi računa o dostojanstvu ljudi o kojima je reč, kao i svojih čitalaca, ili besmisleni izlivi mržnje i pakosti? Zar je mali broj zlostavljane dece čiji je identitet otkriven u medijima? Ko će voditi računa o običnim ljudima čije se sudbine povlače kroz blato bez nade da će se nepravde ikada moći ispraviti? Ovde je najmanje reč o političarima i bogatim pojedincima, premda i oni imaju pravo na svoju privatnost i ostojanstvo, već o marginalizovanim grupama koje se tako lako obeležavaju žigom siromaštva i kriminala.

Ima u ovoj stvarnosti još jedna dimenzija naše društvenosti koja je danas razvijena i prilagođena na jedan potpuno novi način. Reč je o hipokriziji. Pojedinačno, najveći broj ljudi će vam reći da ne prati novine u kojima dominira senzacionalizam i prostakluk. Osećanje izvesnog stida zbog sadržaja i tema koje dominiraju tabloidima dovode do toga da se ljudi javno odriču da čitaju takve novine, a posebno da veruju u ono šta oni pišu. Nivo kredibiliteta nikada nije bio manji kad su u pitanju mediji u Srbiji. Ljudi im ništa ne veruju, ali su i dalje spremni da prepričavaju glasine i strašne priče koje su u njima otkrili. Svi sumnjaju u informacije sa naslovnih strana i svi ih prenose. Sa ovom sumnjom i spremnošću da se ono što je sumnjivo dalje širi i nadograđuje stvorena je jedna neverovatna društvena tvorevina na kojoj počiva krhki svet naše stvarnosti.

Ti isti potrošači tabloida, kada ih anketiraju istraživači javnog mnjenja, o tome koje bi teme želeli da bude u novinama spremno odgovaraju da žele više socijalnih i tema o običnim ljudima. Kada bi se sutra odštampale takve novine verujemo da bi remitenda bila ogromna. To je, međutim, ona vrsta hipokrizije koja nije vezana samo za medije već i za mnoge druge oblasti: obrazovanje, zdravstvo, pravosuđe, kultura. Postoji čitav jedna izmišljeni idealizovani svet o kojem se priča u superlativu i onaj drugi, praktični i konkretni, gde vladaju potpuno suprotne vrednosti.

To je kao stara priča o dva brata od kojih je jedna vredan, pošten i naivan, a drugi lenj, pritvoran i lukav. Kad ih otac otpravi u svet on je zabrinut za onog naivnog podjednako kao i za onog lukavog. Jednoga će prevariti, a drugi će završiti u zatvoru. Priča obično svakoga stavi na svoje mesto tako da prit-
voran bude mnogo uspešniji od poštenog, što otac stoički prihvata kao nepravdu za koje niko posebno nije odgovoran, već sam Duh vremena u kojem se poštenje i vrednoća sve manje vrednuju. Veština prilagođavanja predstavlja danas ne samo vrhunsku poslovnu nego i moralnu vrednost. Dok se šetate šumama nastanjenim slavujima i ševama razmislite koliko je drveća posečeno da bi se podizale granice naše moralne i estetske izdržljivosti.

Da ne zaboravim: slavuji pevaju noću, a ševe sa prvim zracima sunca. To je znak za rastanak Romea i Julije.

Kazimir Ćurgus

Pogledajte Naslovne strane OVDE