Vreme nestaje

Predrag Nešković
Izložba od 3. do 13. oktobra 2014.

Neskovic-slider-v2

Neskovic-slider-v1

Slike iz Neškovićeve serije Otvoreno (od 2009.) načinjene su mustriranim valjkom, gotovo mehanizovano, repetitivno i periodično, kao da je slikar nekakav unapred programirani oscilator koji ponavlja mustru pokreta. Odozgo na dole, s leva na desno, u pravilnim, definisanim razmacima, koji se u konačnom rezultatu gube pred utiskom premreženosti prostora. Ove slike su tako i manuelne i mehaničke, i programske i aleatorne, i konceptualne i dekorativne.

Oscilator je ključna komponenta svakog mehaničkog (koliko i kvarcnog ili digitalnog) časovnika. Najednostavniji princip oscilacije predstavlja masa okačena na opruzi. Sistem je u ravnoteži kada je opruga statična, a kada je opruga dinamizovana, pojavljuje se povratna sila koja teži da masu vrati u ravnotežu. Ali, ovde se pojavljuje i inercija kretanja, koja odlaže uspostavljanje ravnoteže, a period oscilacije može biti produžen ako je neka konstantna sila, kao što je gravitacija, dodata u sistem oscilacije. Oscilator je objekt-mašina koji jedan te isti pokret ponavlja stalno i iznova, i koji je pokrenut samim tim pokretom.

Ipak, prolazak vremena je i sam mustra kretanja, ponavljanja ali i postajanja, odnosno, obrazac u koji je udahnut neki život izvan. Ovo je u slučaju Neškovićevih časovnika čitavo «domaće» kulturno polje koje određuje zašto je neki časovnik u obliku Diznijevog Šilje, a neki pak optočen mesinganim zracima, zašto je neki časovnik rashodovan sa aerodroma, a neki drugi nosi logotip davno propale socijalističke firme. Instalaciju prikupljenih zidnih satova Nešković dopunjuje i video zapisom, u kome ga vidimo kako sa crvenom trakom, na kojoj piše „Dežurni“, hoda u jednakim intervalima s leva na desno i s desna na levo, svaki put izlazeći izvan ivica kadra. Njegovim pokretom možemo meriti vreme, kao što periodičnost i repetitivnost vremena definiše njegov pokret. Statičnost i dinamičnost postaju jedno i ne vode razrešenju, ali svaki put su usaglašeno Sada i Ovde.

Iako u svom pedesetogodišnjem radu uglavnom prihvaćen na ovdašnjoj sredini, Neškovićev rad je karakteristično bio predmet nekog prigušenog nerazumevanja koje se kod nas po pravilu materijalizuje u čaršijskom ogovaranju. Jedan beogradski umetnik, koji u svom radu stvara instalacije od akumulirane robe nabavljene uglavnom po buvljacima, napravio je indikativan usputni komentar povodom Neškovićevih satova izloženih uz njegovu seriju slika pod nazivom «Otvoreno» na 50. Oktobarskom salonu pre pet godina. Za ovu instalaciju mnoštva prikupljenih satova, rekao je, parafazirajmo, da su predstavljeni bez ikakvog umetničkog smisla jer su oni zapravo tek ovlaš natrpani po zidovima a ne «aranžirani» u skladu sa nekim jasnim konceptom ili formom.

Ovo nas upućuje na to da ovdašnju umetničku scenu koliko god da karakteriše jaka polarizacija (u skladu kako sa ideološkim tako i estetskim nazorima) toliko i stalno izricanje potrebe za uspostavljanjem sabornog konsenzusa između dva već decenijama prepoznata pola na sceni: između umetnika koji ostaju verni tradicionalnim shvatanjima umetnosti i estetike (u potrebi i da se označi neka «srpska umetnost»), i umetnika za koje se vezuje skupni i po pravilu krivo shvaćeni pojam “konceptualizma” doživljen najčešće tek kao neki «uticaj sa zapada». Ovo “pomirenje” se često apostrofira kroz potrebu za slogom, a umetnici se cene po tome da li su uspeli u pomirenju nametnutih suprotnosti, i estetskog i konceptualnog, i slikarstva i instalacije, crteža i videa, itd.

Međutim Neškovićeva pozicija upravo temeljno odbija kako samu ovu polarizaciju tako i san o pomirenju. Njegova pozicija bi se mogla sažeti u: slikarstvo – da, ali ne i estetika; konceptualizam – da, ali ne i mistifikacija dematerijalizovane kreativnosti. Neškovićev značaj je tako između ostalog i u tome što već decenijama radi na prevazilaženu poslovične frustracije srpskog umetničkog subjekta pred lomom između sveta i palanke jer je, jednostavno, posvetio svoj umetnički rad upravo tom problemu. Neškovićevi satovi su fragmenti ovog loma izvučeni iz karakazana domaće kulture.

Branislav Dimitrijević
(Više u: Branislav Dimitrijević, Predrag Nešković – Ovo nikada nije bilo, Vujačić kolekcija, Beograd, 2014)