Vreme basni

Andjela Grabez > Projekat podržan od strane Soft Control
od 12. do 24.maja 2015 > Otvaranje 12.maj 19h

Andjela-Grabez

(Basne su priče u kojima se ljudi ponašaju kao životinje. Ili se životinje ponašaju kao ljudi. Svejedno, to je forma u kojoj se , na jednostavan, otvoren i direktan način saopštavaju učenja i istine koje se, inače, ne mogu pripovedati. Balkanske planine, doline, jezera, mora i reke su idealna scenografije za ovakve storije)

Da li je Balkan zemlja jebanja ili zemlja klanja, ili je, da parafraziramo Njegoša, Vukovog savremenika i jednog od najvećih pesnika ovog podneblja, da se ta dva pojma, nekako, dobro podnose međusobno, da prosto idu jedan uz drugi, kod nas,( verovatno i kod njih), smiješano, dakle, najbolje se pije.

U tom smislu, insistiranje na našoj posebnosti je infantilno i dosadno.

Zar Eros i Tanatos ne idu ruku pod ruku, kroz celu istoriju ljudskog roda? U svim krajevima i zabitima planete.

U svim plemenima (video sam to u Africi), svim nacijama (video sam to u Evropi), svim narodima, narodnostima, verama i manjinama ( video sam to u Jugoslaviji ).

Jedino što se ovde, iz te zajednice, sasvim je moguće, rađa jedna posebna politika, način rukovođenje narodom, nalik na Janusa, pozorišnog boga, čije je jedno lice Eros, a drugo Tanatos. Ili, jedno lice tako, jedno onako.

To bi, verovatno, bio specijalitet ovog kraja, krajem Dvadesetog i početkom dvajsprvog.

Novi Lafonten, novi Krilov, nova basna.

Jedan sa Zapada, jedan sa Istoka, kome li se nakloniti?

Uloga ima bezbroj, koliko god nas je na ovom ukletom prostoru.

Prostor je nalik na neku vrstu ogromnog sela, sa štalama, senicima, svinjcima, blatnjavim kokošinjcima.

Miris scene je ljuta rakija, pogled zamućen, kurci mlitavi, glasovi podignuti i svadljivi. Usta bez zuba, pičke odebljale i mesnate. Gacaju po blatu avlije, kako bi rekao jedan Nobelovac iz ovih krajeva. Graja. Svetlo je prirodno, priroda je prirodna. Sve izgleda kao da je stvarno.

Ipak, iz cele te stvari, izdvaja se nekoliko njih, životinja ili ljudi, ne zna se, na trenutak.

Svinja.

Jebe se kao mršava svinja.
Jebi me, svinjo!
Grokće k’o svinja dok se guzi.
Vepar! Veprina! Kolika mu je karina!

Žaba.

Kreč’o je k’o žabu.
Žaba kreknu,
Moj zabreknu;
Pile pisnu,
Moj ti tisnu;
Gavran gaknu, moj ti taknu!

Konj.

Dala bi, dala
Dva konja vrana
Da ne spavam sama,
I trećeg kulata,
Za junaka kurata!

Roda.

Uske pice, k’o u rode ‘tice!
U kući joj kriva greda,
Prebila mu ocu leđa
I materi vita rebra –
Zašto curu meni ne da;
I u kući vrela peka,
Stade male seje kveka;
U bunaru sante leda,
Poda mnom je mati gleda;
A na kuću pala roda-
Da l’ je svaka pica slatka?
Šišni pišni, Ajko
Ne mogu ti, majko
Četvorica me gledaju,
Pišati mi ne daju.

Junaci su, dakle, tu. Može ih biti još, treba samo tražiti više, ovoliko za prvu pomoć. Klanje je, naravno, prisutno, uz svaku vrstu.

Priču izmislite sami, uzimajući u obzir balkanske okolnosti. U okolnostima je sve, osim ljubavi.

Samo Šekspir nam fali.

Kao obično.

Katalog izložbe možete pogledati ovde