Naziv je doktorskog višemedijskog projekta ( foto instalacije i video rada) koji su posveceni bazenu kao metaforičkom prostoru ograničene slobode.

Doba posle postmoderne je tragično i izgubilo osećaj za sakralnost života, Another window in the pool demistifikuje prostor slobode modernog čoveka kao simulaciju i obmanu zla. Hutteldorf bazen sam transponovao u mom višemedijskom delu u simbolično mesto puno tajnih znakova.

Nazivi mojih fotografija aludiraju na popularne stihove poznate pesme Pink Flojd grupe, a muzika čije savršenstvo narušavam u video radu, ukazujući na problem modernog čoveka, je alt arija Erbarme dich iz Pasije po Mateji J.S Bacha. Upravo suprotstavljajući staro i novo kao i savršeno i nesavršeno, ružno i lepo, želim da ukažem da se lepota krije u antinomijama, kao suštinskoj projavi života.

Ljudi svakodnevno dolaze na javni bazen da bi se relaksirali i bili u dobroj fizickoj kondiciji. Ponavljanje donosi rutinu u obavljanju izvesne aktivnosti. Kada se život svede na rutinu, sve postaje mehanizovano i površno. Bazen je metafora i za problem otuđenja modernog, urbanog čoveka. Rad se svodi na igru sa prostorom i pronalaženjem izgubljenog mističnog osećaja za tajnu. Pokušavam da u jednom čistom prostoru kao što je bazen, nadjem skriveno znacenje. Da uspostavim novi/stari poredak stvari. Da podsetim da voda kao simbol blagodati, ali i smrti i novog radjanja, i u bečkom Hutteldorf bazenu poseduje svoje estetsko dejstvo i ontolosku snagu. Lepota se može projaviti svuda, pa čak i tamo gde je ne bismo (na prvi pogled) očekivali. Kao u tamnom ogledalu, voda na mojim fotografijama skriva jednu priču.

Milorad Djokic

Jednokanalna instalacija Endoce(p)t grupe mladih autora Bugzzz (Jelena Maksimović, Nemanja Trećaković, Marko Salapura) predstavlja svojevrsnu i tehnički prilično zahtevnu postavku, koja se pre svega bavi ljudskom jedinkom, ali i aspektima vremena i prostora.

Polje ispred projekcije čine senzori u vidu kamerica putem kojih posmatrač postaje integrisan u rad. Pokretima svojih ruku posmatrač menja sliku i utiče na zvuk, direktno transformišući ceo rad, koji na taj način poprima drugi oblik. Projekcija se sprovodi na modularnom panelu, koji se sastoji od platformi, više ili manje izdignutih, pravougaonih ili kvadratnih formi. Takvim postupkom projekcija postaje fragmentarna slika sa nizom grešaka ili kvarova tzv. gličeva. Svaki kadar je stilski drugačiji i time poprima format mikronarativa.

Činjenica da recipijent remeti, odnosno uzurpira rad, postajući time deo njega, upućuje na konstantnu i neminovnu promenu lineranog toka vremena videa. Upravo zbog toga može se konstatovati da cela instalacija egzistira kao neposredni, i pre svega, temporalni rad u nastajanju.
Video u trajanju od deset minuta prati niz svakodnevnih radnji: tuširanje/higijena, doručkovanje/ishrana, vožnja automobilom/kretanje, odlazak u supermarket/kupovina, igranje video igrica/zabava. Dnevna rutina depersonalizovanog aktera koja ne uključuje prisustvo drugog, odnosno isključuje društvo, i u zavisnosti od posmatrača, može da dobije epitet fiktivnog/stvarnog. Naime, u endoceptu, stanju koje karakterišu jake, ali neartikulisane emocije, osoba je u rascepu konfuznih i apstraktnih misli, dok je endocet lek za smirivanje jakih bolova. U tom svetlu, alijenirani akter koji odbija da bude aktivni član društva i ispunjava samo one radnje koje mu odgovaraju, kreira svoju realnost, ili pak, svoj utopiju, lišen stega društvenih konstrukata i normativnog ponašanja.

U svom eseju o video umetnosti američka likovna kritičarka Rozalind Kraus izvodi tezu o videu kao inherentno narcističkom mediju , doživljenom kao ,,ogledalnom,, u odnosu na umetnika prema kameri, a posebno prema monitoru. Endoce(p)t upravo to dokazuje, međutim, u daleko kompleksnijem obliku. Dakle, reč je o videu, koji se najpre bavi autorefleksijom. Prožet dozom apokaliptične atmosfere i naizgled potpuno narcistički, sagledan u okviru interaktivne instalacije koja uvodi participanta, celovit rad postaje platforma za nešto intimno i kognitivno.

Vladimir Bjeličić

Višeslojni simbolizam uperenog pištolja – u otvoru čije cevi se potencijalno smrtonosni odblesci prelamaju kroz potpuno odsustvo umnog angažmana – u scenskom performansu Lore Orlović „Kontradiktatura“ prepliće se sa međusobno direktno suprotstavljenim audiovizuelnim informacijama i uputstvima. Sve te slike, slova, zvuci i glasovi vremenom se slivaju u beskonačnu kakofoniju kontradiktornosti, koja može da se zaustavi samo u tački definitivnog paradoksa:
Sve je dozvoljeno. Sve je zabranjeno.

Lora Orlović je beogradska glumica koja živi i radi na relaciji Njujork – Filadelfija – Beograd. Aktuelna linija njenog umetničkog delovanja odvija se na frekvenciji scenskog solo performansa, multimedijalnog miksa teatarske iluzije i stvarnog događanja.

Umetnik Cihihiro Ito stvara dvodimenzionalne radove na temu “Kada izrazim ono što je oko nas, bojim linijama”. Jednog dana našao je kamelije blizu svog ateljea. Razumeo je šta su one. Ali kada su stajale veoma blizu njega, nije mogao da ih shvati po svojim obrascima. Izgledale su poput nečeg šarenog i apstraktnog. Zašto je to nerešivo upotrebom linije? Postoje neki razlozi. On je želeo da razume materijal kroz crtež linijama i dodir. Autor smatra da crtež povezuju linije u stilu tradicionalnog orijentalnog načina, kao što to čine četkom umetnici u Indiji i mastilom “Ukinoe”, japanski majstori umetničke forme. On pasionirano stvara svoju umetnost crtajući linije poput slikanja slike.

Za ovu samostalnu izložbu koristio je motive cveća I povrća.
Evo šta je Cihihiro Ito napisao o njima:

O cveću:

Kada sam bio dete šetao sam držeći za ruku svoju majku. Sećam se stvari koje mi je pokazala, cveća zasađenog u vrtovima i na ulicama, to su za mene bile “lepe stvari”. Kada sam gledao slike u evropskim crkvama i evropskim muzejima 2003. godine, video sam da je crtež zauzeo mesto u slikama cveća i pejzaža. Tamo sam primetio razlike između evropskog i japanskog cveća. Osetio sam da je cvet simbol pozitivne energije za život. Cvet po meni kombinuje pozitivnu sliku između lepote i života.

O povrću:

Decembra prošle godine posetio sam farmu sa prijateljem koji je kuvar u Perfekturi Kaganava. Neke vrste povrća su rasle potpuno prirodno na ovoj farmi. Posle berbe povrća ostao sam na farmi. Po povratku kući, dok sam jeo, počeo sam da slikam. Postao sam bliži slikarstvu zato što sam osećao pozitivnu energiju povrća.

Ova samostalna izložba će imati pozitivnu energiju cveća I povrća.

To će biti kao geneza rok muzike.

Četvrtak, 3. maj 2012. u 19h / predavanje Dragana Radenovića na temu “Čovek u savremenom svetu”

Materija, sa svim svojim taktilnim i vizuelnim svojstvima, napre progovara prilikom susreta sa skulpturama Dragana Radenovića. Nije neumesno uspostavljati paralele (neki autori su to već činili) između Radenovićevih skulptura i radova Alberta Đakometija. Ove paralele međutim ne treba zasnivati na motivima niti prevashodno na formi. Postoji dublja veza koja se ogleda u interesovanju za materiju preko koje se postavljaju egzistencijalna pitanja. I kao što egzistencijalizam dvadesetog veka u Đakometijevim skulpturama pronalazi najrečitiji vizuelni izraz svojih filosofskih pogleda (figure pojedene praznim prostorom), tako jedan novi egzistencijalizam, koji se u velikoj meri oslanja na mitologiju (npr. slovensku ili indijsku), ali i iskustvo pravoslavnog hrišćanstva, može naći svoj izraz u Radenovićevim radovima. Na koji način?

Za razliku od Đakometija, Radenovićeve skulpture nisu „ostatak“ forme, ono što preostaje kada praznina proguta „punoću“ tj. biće. Materija Radenovićevih skulptura progovara kao jedan pozitivan i vizuelno/taktilno veoma interesantan sadržaj. Materija progovara u prostoru kroz, najčešće, robusne forme u kojima bi, čini mi se, Martin Hajdeger mogao videti progovaranje zemlje, odnosno događaj u kome biće dolazi u otkrivenost. Ovo pojavljivanje bića kroz taktilnost robusne materije (a to znači materije koja nije „estetizovana“ u smislu „ulepšavanja“ kako bi bila atraktivna, privlačeći/zavodeći posmatrača) omogućava posmatraču da učestvuje u samoj toj pojavi. Iskustvo zemlje, iskustvo materije, pa i samog života zahteva napor, koji nije zamaskiran atraktivnošću forme, što je u savremenoj kulturi, pogotovu medijskoj, postalo jedan od vodećih principa.

U ovom trenutku dolazimo do narativne dimenzije Radenovićevih skulptura, koja je na tragu iste egzistencijalne zapitanosti. To je motiv gavrana tako čest u Radenovićevom opusu. To nije običan gavran, niti gavran iz naše narodne poezije koji uglavnom nagoveštava nesreću. To je „Ananda vran gavran“, ptica koja se u mitovima mnogih naroda seća nastanka sveta. Ali sećati se nastanka vremena i sveta znači istovremeno i sagledavati prolaznost i raspadanje sveta i materije od koje je sve izgrađeno. Sâmo postojanje, koje mi imamo priliku da iskusimo u ovome svetu, se u stvari manifestuje kao propadanje. Vreme ostavlja trag na svemu, ali to nije nužno povod za jadikovanje. Ako se ponovo setimo Hajdegera, kroz sam proces promene, koja znači i proces propadanja, otkrivaju se kako lepota tako i istina. Kroz sam taj proces uviđamo našu povezanost sa zemljom, tj. sa svetom i materijom od koje se svet sastoji (premda je glavni gradivni materijal od kog se svet sastoji, što idemo dublje u strukturu materije, u stvari prazan prostor, tj. ništa). Na jednom mestu u Rečima o Svečoveku, Nikolaj Velimirović kroz Anandu gavrana kaže:

„Neka je blagoslovena sestra (p)šenica, naša blizanka na zemlji, koja je dala svoj život, da nas nahrani. Neka su blagosloveni sunčevi zraci, koji su ušli u vlaće (p)šenice, iz koje je ovaj hleb; i voda, koja je upijena (p)šenicom; i minerali, kojima se (p)šenica hranila; i tle, na kome je hleb ovaj rastao, s poverenjem i radošću; i ruke, koje su ga negovale, žele, mlele i mesile; i duše koje su nam ga darovale. Neka nam oprosti (p)šenica, što je jedemo. Mi je prenosimo iz smrti ponovo u život. Mi je jedemo iz ljubavi, a ne iz nenavisti, kao što je i ona jela meso i krv naših predaka, kraljeva i prosjaka, na grobljima, na kojima je rasla. Oprosti i pomozi, (p)šenico, sestro. Uđi u nas i sjedini se s nama, i pomozi nam svojom lepotom i dobrotom, da se i mi sjedinimo s Bogom, kao i s tobom. Gle, ti si Božje telo i Božja krv, sveta (p)šenico,majko. (…) Neka su blagosloveni hidrogen i oksigen, veliki elementi prevelike vodene stihije na zemlji. Neka su blagoslovena sva korita, i svi kanali, i sve arterije, kroz koje je ova voda tekla hiljade godina, sve stene, sva blaga, oblaci, biljke, leševi; sve postelje i putanje ove vode. Neka se razlije po našem telu božanstvena tečnost, puna Božjeg duha i presvetlog etra, brata našega. Neka bi imala dejstvo krv Božja u nama, nahraniv, očistiv, osveživ telo i duh naš. Neka uđe u nas kao u hram Duha Svetoga, i neka pomogne svome i našem osećanju, naša sveta sestra-blizanka, voda mnogoočita.“

Gradivni elementi našeg sopstvenog tela jesu gradivni elementi čitavog sveta. Mi ih samo pozajmljujemo jedni drugima, a motor tih pozajmica jeste prevashodno biologija ili, kada je reč o čoveku, volja za moć. Ananda ovde ukazuje na još jednu perspektivu, na mogućnost da razmena te materije bude slobodna, uprkos nužnosti koja je u velikoj meri definiše. Ovde se pojavljuje jedan hrišćanski motiv u inače veoma starom mitološkom narativu, koji je veoma značajan kada se vratimo Radenovićevim gavranima. Kada ove skulpture ne bi otvarale prostor za prevazilaženje ove „loše beskonačnosti“ u razmeni materije (da se poslužim Berđajevljevim izrazom), one bi se mogle shvatiti prosto kao savremena skulptorska interpretacija određenih mitoloških narativa, pri čemu su veze sa hrišćanstvom posredne i uglavnom simbolične. Ove skulpture, međutim, govore i o neprekidnom nastojanju čoveka da prevaziđe prirodne zadatosti. Iako je ova težnja u određenoj meri prisutna u gotovo svim religijama, ona u hrišćanstvu dobija svoj puni izraz. Zbog toga je i posezanje sa motivima koji u jezik skulpture unosi mitološke narative raznih podneblja u službi ovog cilja – da se kroz jedan stvaralački čin dođe do sopstvenog, novog i drugačijeg prisustva. A to novo prisustvo, čiji je simbol određena forma, predstavlja i poziv svima drugima da aktuelizuju sopstveno prisustvo u svetu kao specifično prisustvo čoveka.

Pored nekoliko gore iznetih tema koje je moguće pokrenuti u vezi sa Radenovićevim skulpturama, ne bi trebalo zanemariti ni duhovitost pa i ciničnost koja često, u vidu citata ili aluzije, izbija iz njegovih radova. Tako je uvođenje u skulpturu , u vidu citata, naročite vrste kukuruza „krivak“ rečito samo po sebi. Neophodno je, naravno, znati poreklo i kulturni kontekst u kome koncept „krivaka“ nastaje, i koju ulogu „krivak“ igra ili može igrati u savremenom srpskom, evropskom i globalnom društvu, da bi ova intervencija ostvarila pun efekat.

Slično je i sa „EU“ – kozom, koja kombinuje više elemenata kako bi iskazala jedan pre svega društveni i politički stav, a preko njega i jedno specifično gledanje na kulturu i svet u kome živimo (pri čemu ne treba izgubiti iz vida da „EU“ – koza takođe igra ulogu zemlje, samo što plodovi te zemlje nisu ista ona istinitost i estetika koju nam otkriva zemlja gavrana).

Za kraj, poslužiću se još jednim citatom iz Velimirovićeve povesti o Anandi:

„ ,Spasenje je tvoje u jednoj jedinoj reči, a ta je reč Sve…’ Ostatak reči beše nečitak.“

Dr. Davor Dzalto

—

Biografija

Dragan Radenović je rođen u Sarajevu, 1951. godine. Odrastao je u Supetru na Braču i Šibeniku gde se prvi put susreo sa skulpturama, igrajući se oko iskopina rimskih nekropola i na trgu pored Šibenske katedrale. Iskustvo mudrosti i vizuelnog komuniciranja stekao je ispred fresaka Pećke patrijaršije, Dečanskog manastira, Bogorodice Ljeviške, Arhangela…, provodeći tu školske raspuste. Poreklom Srbin sa Kosova i Metohije, ikavicu je zamenio za beogradski žargon u srednjoj tehničkoj školi u Beogradu i Zemunu. Visoko obrazovanje stekao je na Fakultetu primenjenih umetnosti. Magistar je umetnosti, doktor nauka o umetnosti i počasni doktor nauka Akademije za očuvanje intelektualnih sposobnosti čoveka (Moskva, Rusija). Studentima predaje osnovnu vajarsku disciplinu – modelovanje i Teoriju jezika vizuelnih komunikacija, za šta je rutinu stekao na poznatim svetskim univerzitetima u Americi i Rusiji.

Skulpture Dragana Radenovića nalaze se u značajnim svetskim muzejima i privatnim kolekcijama. Imao je više desetina samostalnih izložbi, a učestvovao je na nekoliko stotina kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više nagrada za umetnička ostvarenja i doprinos razvoju teorije umetnosti. Član je mnogih internacionalnih umetničkih i naučnih organizacija i učesnik u značajnim projektima („Život u kosmosu“ MIT Univerziteta u Kembridžu, „Kompleksne funkcije mozga – jezik vizuelnih komunikacija“ Akademija medicinsko tehničkih nauka Rusije u Moskvi…). Od juna 2007. godine počasni je član ruske Akademije umetnosti, koju je 1757. godine osnovala imperatorka Katarina Velika.

Atelje i park skulptura vajara Radenovića nalazi se na Ciganskom brdu iznad Grocke, pored Beograda.